Мирко Бабић, мој омиљени глумац! Под овим насловом, започела сам опсежну студију у књизи о великом уметнику, тананом бићу, драгоценом пријатељу, Мирку Бабићу, поводом награде Статуета Јоаким Вујић (2009.), за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Већ смо дуго били пријатељи и сарадници (док је био директор тадашњег Театра “Јоаким Вујић” у Крагујевцу, нарочито), када ме је изузетан редитељ, Петар Говедаровић, позвао да будем драматург на представи “Краљ Лир”, са Мирком у главној улози. Мирку је било четрдесет пет године и био је најмлађи Краљ Лир у историји театра…И због тога, а и у част незаборавних креација у много значајних позоришних комада, како у Књажевско-српском театару у Крагујевцу, тако и другде, у корице књиге о њему сам ставила снимак РТС, “Краља Лира”… Да би се они, који су га волели и поштовали, сетили да је, осим што је вечно обожаван као телевизијски јунак, своје место и на звезданом позоришном небу заслужио као Лир, Љуба Врапче, Прометеј, Иван Фјодор Карамазов, Хенри Хигинс, Станоје Главаш, Подсекаљников, Оберон, Митке, Свети Сава, Јоаким Вујић… И у још многим, многим главним улогама, овенчаним највећим признањима.
Над одром пријатеља се ћути…
Но, ја овде морам да проговорим о нашем коауторству на монографији “Мирко Бабић, овде и сада”. Ни са једним од уметника, о којима сам писала, нисам имала такво сагласје, толику лакоћу договарања и допуњавања, нико није тако савесно, радо, квалитетно, а надасве скромно, испуњавао претешку дужност писања по задатку, о самом себи. У томе су нам неизмерно помогле Миркове кћери, Катарина и Тамара Бабић, од којих је потоња превела за књигу читав уводни текст на одличан енглески језик…Не могу да прећутим о свечаности на сцени Књажевско-српског театра, 17. јуна 2017. године, када смо ми, пријатељи и колеге, поводом обележава 45. година рада у театру прослављеног уметника, говорили о нашем Мирку, док је он седео на свом краљевском трону и скромно одмахивао руком на похвале. Не треба да се заборави ни то, у времену када велика већина наших драмских уметника по цену глади и нерада остаје у београдском “кругу двојке”, да се Бабић, иако призиван у престоничке театре, својевољно вратио у Крагујевац и својим даром обележио много сјајних сезона најстаријег театра у нас, кога је основао Јоаким Вујић.
Упркос свом громогласном говору и робустној појави, Мирко је (тешко ми је да кажем био, када сам монографију назвала “Сада и овде”) најтананија глумачка душа у мом драматуршком искуству.
У тишини, над одром пријатеља, свог омиљеног глумца, остављам будућности за сећање стих, који ми је Мирко подарио, као одговор на питање о пријемном испиту на Академији. Говорио је Јесењинову поему “Црни човек”, стихове који најбоље дефинишу топлину, скромност, дар и магију глуме и карактера Мирка Бабића:
- У олуји, у бури
Драгана Бошковић
See on Scoop.it - Књажевско-српски театар Knjaževsko-srpski teatar
Књажевско-српски театар је позориште у Крагујевцу основано 1835. године. Knjaževsko-srpski teatar is the oldest Serbian Theatre based in City of Kragujevac, Serbia, was founded in 1835.
See on Scoop.it - Књажевско-српски театар Knjaževsko-srpski teatar Княжеско-сербский театр
Official website: www.joakimvujic.com
Књажевско-српски театар је позориште у Крагујевцу основано 1835. године.Knjaževsko-srpski teatar is the oldest Serbian Theatre based in City of Kragujevac, Serbia, was founded in 1835. Knjaževsko-srpski teatar est la plus ancienne de Théâtre basée à la Ville de Kragujevac, Serbie, a été fondée en 1835. Knjaževsko-srpski teatar ist das älteste serbische Theater mit dem Sitz in der Stadt Kragujevac, Serbien, gegründet 1835. Knjaževsko-srpski teatar è il più antico Teatro Serbo con sede a Città di Kragujevac, Serbia, è stata fondata nel 1835. Княжеско-сербский театр - старейший сербский театр, oснован в городе Крагуевац, в 1835 году. Knjaževsko-srpski teatar es el teatro servio más viejo fue fundado adentro 1835. Se basa adentro Kragujevac, la cuarta ciudad más grande de Serbia. Knjaževsko-Srpski teatar είναι το παλαιότερο σερβικό θέατρο ιδρύθηκε μέσα 1835. Είναι βασισμενός μέσα Kragujevac, η τέταρτη μεγαλύτερη πόλη Σερβία. Knjaževsko-srpski teatar 是最旧的塞尔维亚人剧院 它根据 Kragujevac第四大城市 塞尔维亚. 剧院被创办了 1835 由 Miloš Obrenović, 塞尔维亚的王子. 在时候, 当剧院被创办了, 市Kragujevac 首先是现代独立的资本 塞尔维亚. [نجفسكو-سربسكي] [تتر] القديمة ساحة. هو أسّست داخل [كرغجفك], المدينة رابعة كبيرة من صربيا. أسّست الساحة كان داخل 1835 ب [ميلو] [أبرنوفي], أمير صربيا. في الوقت عندما أسّست ساحة كان, مدينة [كرغجفك] كان أولى رأس مال من عضو مستقلّ حديثة صربيا.
Све у свему, и упркос свему, 14. ЈоакимИнтерФест славио је естетски софистицирано и друштвено одговорно позориште.
Ко се боји таквог позоришта?
250 година од рођења Јоакима Вујића
Рођен 9. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну (Братислава) где је изучио права.
Написао је Путешествије по Сербији, Земљеописаније, Почетак описанија србски манастира као и 21 драмско дело, укључујући Крешталицу, Фернанда и Јарику и Љубовнају завист через једне ципеле. Аутор је и једне Француске граматике.
Прва театрална представленија приредио је у Пешти, Баји и Сегедину између 1813. и 1815, а у Земуну 1823. 24. августа 1813. године, у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику Крешталица немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су Новине сербске из царствујушче Вијене Димитрија Давидовића.
На позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године у Кргујевац долази Јоаким Вујић као личност великог позоришног искуства и познавалац обимног позоришног репертоара. Постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.
Књажеско-србски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз или Великодушије једне дивје, Бедни стихотворац и Бегунац. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања. На Сретење Господње, 15. фебруара 1835. године (2. фебруара, по Јулијанском календару) приказао је Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.
Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште. То му бејаше последња радост.
Умро је 20. новембра (8. новембра по Јулијанском календару) 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге Ирина и Филандар.
Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду.